“logo”/

Скупиле се виле из облака
На језеро Црно код Жабљака,
Ал’ не сједе ђе и друге жене
но на јеле и гране зелене.
Дивиле се језеру и води
Ђе су стари гледали народи
Да аждаја зобље лаке срне,
А лав гледа и кожа му трне –
И жедан се са језера врне.
Ту змај плива и крилима лупа.
Ту се некад Цар-Јунака купа,
Ту је утве Момчило ловио,
Ту је Марко Шарина појио.
Ту је некад Краљ Вукашин први
Прао руке од невине крви,
Кад запали Момчилове дворе,
Њега уби, љубу му сагоре!
Ту је једном, код тога језера,
Краљ Тополски под јелом вечера.
Такве горе, планине и воде
Нема што је земље и природе,
Нити љепше рибе у Охриду
Ни арије куда људи иду.
Ту су виле пјесму саставиле
За јунака родом из Дробњака,
Поручника Жугић Божидара –
Тако ова пјесма изговара:
Има л’ ишта љепше од поштења?
Ил’ правије од јавнога мњења?
Нит’ прошлости ка’ у Црногорца
Нит’ од рата вишега зликовца;
Од изрода нема више рђе,
Нити ништа од лакомца грђе.
Коме није домовина мајка,
Ту човјека нема, ни јунака.
Ко се стиди мајчина млијека
Он ће бити ништа довијека.
Је л’ имена љепшег – од јунака?
Је л’ најцрња самохрана мајка?
Као она под Краљевом Гором
Која кука увече и зором;
Код четири синовска мрамора
Јадна мајко, јадна разговора!
Мајка Мара Жугић Божидара
Од Жабљака из Новаковића,
А унука Тривка Џаковића.
Ако кука, јест јој за невољу,
Јер изгуби на Бачкоме Пољу
Четвртога сина Божидара –
С кукањем се стара разговара.
Кад је оно мјесеца априла
Нечувена катастрофа била,
Четрдесет и прве године,
Кад је оно преко Војводине
Одступала војска са границе
Низ велике Панонске равнице,
Од Барање и Батинске Скеле
И бјеху се двије војске среле
Код Петровца и села Гложана
Војска силна и наоружана.
Ђе Мађарски тенковски пукови
Кидисаше ка гладни вукови
На посадни пук Југославије –
Бој крвави поче да се бије.
Док ево ти изрода племића
Ђенерала Неваљаловића
На преговор Маћарима оде
Би за „Голеш“ војску да заведе!
Смијући се, с крвницима с’ љуби
У част тога што државу губи.
Пред вратима њемачкога тенка
Ђенерал је својој пратњи река’:
„Вас ће свијет Хитлер да посвоји!
Ни Русије више не постоји.
75. Прегазиће западне народе,
Све ће морске замутити воде,
Прегазиће у Азији и Кину,
Док Јапанска острва размину,
И посједе афричко богатство,
И на Нилу абисинско царство.
И Хитлер ће, велики месије,
Заузети поља од Персије,
А у руке сву Европу има,
А не да се ми боримо с њима.
Но да овђе савез потпишемо
Барем војску да курталишемо!”
Ал’ не виђе планинскога вука
Из Десетог посаднога пука
Поручника Жугић Божидара
Који ће му срце да распара.
К њему Жугић приђе и завика:
„Ђе да љубиш у сабљу крвника?
Зар то раде људи и јунаци,
Да се смијеш домовини мајци
И њеноме јаду и пропасти –
Кукавице, који немаш части!
Ти што много не видиш далеко,
Губало те мајчино млијеко
Са којим те узалуду храни,
Зар се тако домовина брани?
Да ли игђе у Уставу пише,
Ко би има’ право да потпише
Акт срамотни капитулације
Испред наше словенске нације?
Окле Хитлер да буде Месија?
То је нека свијетска бестија;
Он ће на нос брзо да посрне
И грдан се са бојишта врне.
А ти који не знаш да се стидиш
И толику срамоту не видиш,
Ђе ме с тобом црни ђаво срете,
Доље скидај сабљу и палете
Да не пуцам у чин и у звање,
Но издајник један да је мање!
А ти Швабо, што му руку стежеш,
Код њега ћеш у брлог да лежеш,
Код овога нашега изрода,
Издајника земља и народа“.
Стаде писка аутоматика,
Ђенерала уби издајника
И маџарског жбира пуковника.
Обојици прси изрешета
И ођекну витешка освета,
Па момачки на врх тенка скочи
Вала збиља хајдучкије очи!
Бомбе баци под куполу тенка,
А настаде грмљава и јека;
То нијесу бомбе но чудеса –
Кад тенкове дижу у небеса.
То је први поткопати лагум
Под прљави мартовски споразум!
Сва тенковска посада изгоре;
Ту погибе витез Црне Горе.
Међу војске тридесет хиљада
Ка’ Синђелић код нишкога града.
Момче младо, двадес’ и пет љета;
Обилићу, оба ти свијета,
Одликујете овога витеза
Са легијом Косовскога Кнеза!
Но како се та крајина зове
Која такве рађа витезове?
То се зове Црна Гора мала
Што је много витезова дала.
Тога дана у њега је била:
Десна рука – Принципа Гаврила
Мушко срце – Никца од Ровина,
А љепота – Југовић Војина,
Тврде очи – Костреш Харамбаше,
Мјесто Шарца – да тенкове јаше!
Све то њему горске виле даше –
Оличење величине наше!