“logo”/

Имао сам велику част да последњих година радим са нашим Митрополитом и учим од њега. Већу нећу имати.

Тај рад био је у ствари изненадно живљење живота пуном снагом и без задршке, па је указана част брзо постала неизмјерна радост која ми је непрестано гријала срце и кријепила душу – све до јуче. Јуче, већ, када смо чули да остајемо без ослонца његове топле љубави и тврде вјере, испод цијелог плавог неба као да се није могао наћи ни најмањи хват било чега што би могло да се удахне…

Митрополита Амфилохија сам упознао и прије него што сам га срео. Одрастајући уз свједочења моје мајке и њеног оца, понио сам слике Митрополитових родитеља. Његове мајчице која је комшијској дјеци остављала воће на прозору и оца који је био радији да изгуби све синове него да му иједан повриједи Цркву. Из таквог коријена „лаву трудно (било) изаћ није“.

Много прије него што су гиздави неокомунисти хорски запљескали људским правима, Митрополит је, бранећи прегажене слободе и достојанство, постао апатрид и науци подучавао од Париза, преко Берна и Рима, до Атине… У Црној Гори га је дочекала „бурна и крвава катедра“ гдје му је, „тученом противним ураганима“, било дато да води и брани једнако грешан и прогоњен свој народ. Био је оштар и храбар када други то нису смјели, док је иза затворених врата и у приликама у којима би многи осилили он био благ и честит. Шта вриједи и мислити о његовим грешкама, ако га је већ Господ пратио претварајући готово сваку његову ријеч у златно провиђење.

Голим очима смо гледали како се предрасуде, зидане силним клеветањима и дугогодишњим подметањима дотрајалих медијских и дипломатских машинерија, топе пред његовим великим знањем и још блаженијом душом. Страни посјетиоци и представници великих сила у даху су постајали Митрополитови пријатељи, спремни да подрже његове чисте циљеве и праведне напоре.

У јеку до сада незабиљеженог напада модерне државе на једну традиционалну Цркву и њену вјеру, он је остајао смирен и увјерен у спас. Када је постало потпуно јасно да се власт острвила, не само на светиње, него и на њега лично – рекао сам му да не потписује пријаве за литије и јавна окупљања, већ да полицијске злоупотребе и малтретман препусти млађем свештенству које то много лакше може да поднесе. Казао сам му и то да се краљ не жртвује на почетку шаховске партије, на шта је он, уз благ осмјех, одговорио: „Добро, добро, де, нећу више. Али партија није на почетку, него на крају“. Знао сам да говори о злокобном закону и одбрани светиња, надајући се да ипак не мисли и на крај читаве једне епохе – јер ју је управо он обиљежио.

Радити за и заједно са Митрополитом Амфилохијем било је истинско задовољство. Његова демократичност неријетко је стварала амбијент налик сликама античких форума у којма се аргументи и ставови износе и преплићу до, свако мало, заглушења. Он је, пак, пажљиво слушао; све једнако и увијек прихватајући сваки разуман и богоугодан предлог. Није било зебње, јер смо веома добро знали да ће он први неустрашиво стати и повести.

Некада би му скоро заплакале очи, а умио је и, када се „мјешина препуни“ дрскошћу, да удари шаком о сто. Ипак, како је то један од највећих монаха великог народа знао, наш Митрополит није одбацивао човјека, већ неразум и гријех. Праштао је попут невиног дјетета, брзо и без освртања, стално гледајући напријед, ка будућем и бољем гдје свако може постати „бијељи од снијега“. Они нешто проницљивији међу његовим преговорницима били су тога свјесни, али су чешће покушавали то да злоупотијебе него да разумију – неуспијевајући, на крају, ни једно ни друго.

Он се није нарочито освртао на нападе и клевете, љутила га је неправда, а бринула неслога. У џепу своје ризе, уз малени густо исписан планер, Митрополит је носио стихове о двије сузе своје завађене браће које се, ако још увијек нигдје друго, „грле у његовом срцу“.

Од свих савременика и сапутника Митрополита Амфилохија, више су изгубили једино они који га никада нису искрено срели и упознали. Он је, међутим, „магически“ побиједио вријеме и оставио дјело које ће, као његовим властитим рукама, очински, без двоумљења и претварања, грлити и бранити сваког човјека.

Живот Митрополита Амфилохија био је, андрићевски, „као и сваки велики живот, тежак и лијеп“. Ка вратима слободе и љубави упутио се давно, готово сам и кроз мрак угашених воштаница и недужних живота. Пошаст наоружаног једноумља трајала је у Црној Гори јако дуго. Толико да чак ни Митрополитов велики живот није имао пуно времена. На вратима, која је отворио за све нас, у мимоходу је размијенио себе за љубав и наду које су данас, можда по први пут, стале на наш праг.

Нико више неће моћи да му запријети, да га увриједи или лиши слободе. Од сада па до краја времена, адреса становања Митрополита Амфилохија сели се у темеље сваког нашег храма и у жиле сваког свештеника и вјерника наше Свете Цркве.

Ваше Високопреосвештенство,
Свети Владико,
Предраги Ђеде,

Хвала ти за све!

KOMENTARIŠI

Molimo upišite Vaš komentar
Molimo unesite Vaše ime