“logo”/

Десило ми се једном давно да издвојим петнаестак минута гледајући неку емисију Телевизије Црне Горе. Било је то у оно предреферендумско доба када је ондашња власт пресвлачила и дотјеривала будућу државу по своме кроју и својој моди тако и толико да је нико нормалан више није препознавао.

Гледао сам интервју са познатим југословенским и хрватским новинаром Гораном Милићем. Наравно, интервју иде онако како иду сви разговори на тој несрећној телевизији. Доведу госта и онда га и силом и милом нагоне да што више пута пљуне по Србији, Србима, Милошевићу, Коштуници и по нашим балканским странпутицама, а све у циљу афирмације новоувезених европских вриједности. Кад би то гледао и слушао неко из далеке Азије помислио би да Балкан није био дио Европе док се Црна Гора није одлучила на осамостаљење и дуго путовање у Европску унију. Све у свему, упиње се кокетна новинарка наше партијске телевизије да Горана Милића натјера у општу пљувачину по примитивним Србима и Балканцима и по заосталом и назадном мишљењу и животу са којима коначно треба раскрстити, док се њему једном не досади и рече јој:

Знате шта, госпођо, ја сам једно вријеме живио у Шведској. Могу вам рећи да је тамо сјајно, све је уређено и сређено, све на своме мјесту, али има један проблем, мени је било ужасно досадно. У Југославију сам се вратио баш због тога што је овдје живот занимљив.“

И тако Горан утули нашу новинарку и онда поче да прича неку нормалну причу. Урезао ми се тај интервју у памћење и кад год ми је тешко због општег друштвеног аветлука којим смо притиснути, ја се опет сјетим да сва ова мука на нама доноси неку динамику која нас чини издржљивијима и прилагодљивијима.

А вријеме иза нас је одиста требало издржати и прилагођавати се свакаквим будалаштинама и опасностима. Трпјети до крајњих граница и опет остати ведар и насмијан и вјеровати у Бога, у добро, па и у људе. Трпимо и трпјели смо све, свакога и свашта, али смо изгледа били дотакли границу трпљења када је власт била кренула да нас коначно изнутра мијења.

Кад нам је такла у живац духовни забољело нас је и ствари су се окренуле тако да више нијесмо хтјели да трпимо и да подносимо лаж. То није била храброст, већ нужда и невоља и Богу хвала да нас је окријепио да у тој нужди нијесмо поведени бијесом него мудрошћу нашега почившег митрополита Амфилохија. Благослов те мудрости нам је дао посебно укрепљење да се од зла бранимо добром намјером и знањем. Из тог знања је испливало много шта што је потискивано, осуђивано и попљувано у овим годинама бешчашћа. А можда најпотиснутија и најосрамоћенија је била наша застава, са или без грба, свеједно је. Наша тробојка под којом су изгинуле и побјеђивале војске наших часних предака и под којом је и створена држава Црна Гора.

Ту заставу части су на опште изненађење почели да носе, вијоре, цртају и шире млади људи широм Црне Горе и да нас све подсјећају на истину о нама под њом, иако је владало опште мишљење да наша омладина ништа не зна. А власти су, о мизерије, кренуле у обрачун са том армијом младости која је само носила и славила своје. Хапшени су, бијени, прогоњени, а тробојке су најчешће кречене. Све је помало личило на гротескне сцене из Пекићевог сценарија за филм Време чуда у коме власти изнова крече фреске на зиду цркве, а оне се изнова појављују.

Тако су се појављивале и наше тробојке и испливавале на неочекиваним мјестима, сликане и ношене најљепшим и најпоштенијим рукама. Претпостављам да ти млади људи, а ни њихови прогонитељи, нијесу знали да је тробојка заштићена Уставом и законима Црне Горе. Претпостављам да омладина појма нема како је и зашто тробојка постала званично омражена и прокажена у Црној Гори. А сигуран сам да нико тада није ни помислио да се, захваљујући тој чудној омладини и њеном необичном тробојном покрету, може врло брзо десити да званичне државне инстанце у овој несрећној држави почну опет да користе и носе тробојку са поштовањем, знањем и поносом.

Ето, десило се и то чудо. Премијер Кривокапић је положио вијенац са тробојном лентом на гроб краља Николе Петровића. Изненађујуће је, за невјерицу, рећи да је такав корак, иако сасвим мали и протоколаран, по много чему храбар, па и револуционаран. Неки странац би рекао да ту нема ништа чудно, јер је тробојка била управо застава Краљевине Црне Горе, као и касније републике, уз то и народна застава и још застава под којом је и сам краљ Никола по сопственој жељи сахрањен. Али, знајући какав је одијум према тробојки развијао доскорашњи црногорски режим и са каквом пизмом и мржњом су на њу гледали дуговладајући екстремистички кругови, онда се овај премијеров потез мора посматрати као корак вриједан поштовања и пажње. Није лако било то урадити јер је још увијек превише искежених зуба и раширених канџи усмјерено и на тробојку и на њене носиоце.

Премали је овај текст, а и мој мозак да објасни коријен те мржње. О онима који су након премијерове посјете бацали вијенце са тробојкама и суштински скрнавили гроб не треба трошити ријечи, њихов гест говори више од сваке анализе. То је примитивизам без премца, несвојствен нашем човјеку и народу.

Вратимо се ономе што је у овом гесту збиља добро и лијепо, а то је остварење ријечи и молитви нашег великог митрополита који је говорио и надао се да ће се Црна Гора вратити себи, односно да ће поново бити Црна Гора краља Николе. Пажљив и добронамјеран посматрач би трагове ове митрополитове мисли могао пронаћи у овом премијеровом гесту, као и у његовим ријечима. Даће Бог да не остане све на ријечима и да симболика овог геста наговјештава збиља нешто ново и вриједно Црној Гори.

ПИШЕ: Јанко ЈЕЛИЋ