“logo”/

За Објектив Црна Гора говорио је Јован Маркуш, градоначелник пријестонице Црне Горе, 80-их година прошлог вијека.

У опширном интервјуу, Маркуш је објаснио улогу, значај и снагу Митрополије, како је Цетиње уништено, и кад ће Црној Гори да сване рујна зора, по мјери свих њених грађана…

Да ли сте, као високи функционер, градоначелник Цетиња с краја 80-их година могли наслутити овакав развој догађаја у наредне три деценије? Прије свега мислим на стварање малих, на свјетској мапи безначајних држава, статус цркве, национални кőд грађана Црне Горе.

Искрено говорећи ни на крај памети ми није био овакав развој догађаја а не вјерујем ни да су други у мојој околини то могли наслутити. Тачно је да смо ми у Црној Гори жељели да се наша земља даље развија као парламентарна демократија али умјесто дотадашњег комунистичког  добили смо ,,нашминкани неокомунистички“ систем.

Тешко је било предвидјети овакво ,,дробљење“ дотадашњих држава у мале и безначајне државе јер да би се видјело мјесто коцкице човјек мора имати слику читавог мозаика.

Ту слику или читаву ,, шаховску таблу“ има само мали број људи који руководи свјетским процесима. Данас је јасно што се жели промјеном статуса православне цркве као и актуелним инжењерингом кода грађана Црне Горе.

У ком периоду своје историје је, по Вама, Црна Гора достигла највећи степен своје независности?

Да би се на ово питање коректно одговорило требало би имати прије свега вјеродостојне економско – финансијске показатеље књажевине и краљевине Црне Горе, Зетске бановине у краљевини Југославији, Црне Горе у југословенској федерацији, Црне Горе у државној заједници са Србијом и данашње самосталне Црне Горе.

Бојим се да је салдо у свим овим периодима негативан, односно да је Црна Гора увјек била економски зависна а онда је веома тешко без овог параметра говорити о укупном степену независности.

Које су, за Вас, три највеће мане данашње црногорске власти – а које опозиције, која не успијева, а како ствари стоје неће ни успјети да дође на власт?

Највећа мана народа у Црној Гори је што никада од првих парламентарних избора 1906.г. до данас никада није промијенила власт на изборима. Промјене власти су биле послије Првог и Другог свјетског рата као њихова посљедица. До промјене власти није дошло ни 1989.г. већ је унутар комунистичке власти дошло до промјене само на њеном врху, омладинци су само сјели на мјеста својих старијих другова који су већ били зрели за пензију.

Тадашњи врх комунистичке власти је уствари бунт народа смијенио али не из идеолошких разлога, већ због њиховог односа према тадашњим дешавањима на Косову и Метохији, Као најдиректнији учесник тих догађања то вјеродостојно могу посвједочити. Данас је нажалост Црна Гора једина држава у Европи гдје се власт није промијенила већ 30 година. То је жалосно јер и у сусједној Енвер Хоџиној Албанији она се мијењала неколико пута. Уствари у Црној Гори је на дјелу механизам одржавања власти тј. избора који се суштински није мијењао од 1945.године до данас. Овакав систем мијења форму али не и садржину.

Другим ријечима механизам није,,поломљен” нити је замијењен неким другим напреднијим, тако да је то препрека да би се могло говорити што је власт а што је опозиција, јер механизам одреди пожељну опозицију. Што су мане не треба много приче јер то свако нормалан види а то је свеопшти хаос који се дешава послије великих ,,поплава” и јасно је што послије њих остаје на земљи.

Цетиње, кад сте се родили, кад сте били градоначелник, и данас?

Ја сам рођен за вријеме Информбироа ,, демократске“ 1949.године а суноврат грађанског Цетиња отпочео је његовим ослобођењем на крају Другог светског рата, 13. новембра 1944.

У ноћи „дугих ножева” без икаквог суђења побијено је, да се зна, 28 грађана Цетиња. Међу њима су били професори: Илија и Михаило Зорић, Јоко Грујичић, др Јован Петровић-Његош и Николај Дориамедов, управник позоришта Марко Драговић, предсједник општине Томо Милошевић… Свих ових година једино је ген. пуковник ЈНА и народни херој, инг. Блажо Јанковић о овоме проговорио и објаснио разлог ликвидације сљедећим ријечима: „Њих су убили ђаци-понављачи“. Овакви поступци су упрљали ослобођење земље од непријатеља и предодредили нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса.

Довољно је погледати чињенице да би се схватио однос милитантног бољшевизма према грађанском Цетињу. Одлука да више не буде престоница никада није донесена, већ је ова отимачина „провучена” кроз члан Устава гдје се констатује „главни град НР ЦГ је Титоград”.

Убијање тзв. грађанског и монархистичког духа Цетиња не очитава се само кроз пресељење државних и културних институција, већ и кроз пљачку музејских експоната. Цетиње почиње да тавори, други му кроје капу, други, често и полуписмени, одлучивали су му о судбини.

Деградирано је чак и од стране многих Цетињана који се нешто питаху. Некада сједиште многих владика и владара црногорских, престоница једне мале, али храброшћу и духом велике државе, дика Црне Горе и свеколиког Српства, Цетиње се нашло у ритама, идеолошки осуђено да постане резерват. У том резервату сам рођен и провео дјетињство.

Вријеме када сам био градоначелник Цетиња поклапа се са временом обнове читавог Историјског језгра Цетиња и културно историјских споменика у општини Цетиња послије земљотреса (1984-1989) тако да су и резултати лако видљиви. Послије седамдесетих година прошло вијека Цетиње се захваљујући прије свега електроиндустрији ,, Обод“ убрзано развијало као један од привредних центара на пољу индустријске прераде и трговине тако да сам као градоначелник наслиједио повољне услове за даљи развој ових дјелатности. На крају мог мандата 1990.године Цетиње практично није имало незапосљених и у тадашњем економском систему је имало позитиван салдо.

Послије деведесетих година прошлог вијека дошло је до ратова и распада тадаше Југославије. Свјестан да ће се Цетиње у новим околностима тешко моћи и даље развијати као привредни центар ја сам тада покренуо иницијативу да му се врати оно што му је отето послије 1945.г. тј да му се врати статус престонице Црне Горе. То је и усвојено 1992.г. али умјесто стварне оно је данас само остало као ,, папирната“  престоница Црне Горе.

Нажалост неокомунистичка власт са новим идеолошким пројекцијама од Цетиња су створили полицијско-политичку ,,позорницу“ чије конце и даље повлаче из Титограда (Подгорице), а младе и недовољно информисане усмјеравају против своје браће и своје Цркве. Не знам да ли добро виде моји Цетињани да им је додијељена улога политичке и „вјерске” позорнице од које личне користи убирају властодршци ван Цетиња.

У граду практично ништа не ради јер је привреда потпуно уништена , новца нема и град тавори, ,док се рискантне политичке и „вјерске” авантуре великодушно препуштају цетињанима. Између посљедња два пописа оно је изгубило 20% становништва са тенденцијом даљег исељавања посебно младих школованих људи.

Једна објективна анализа сигурно би показала да је комунизам и нео-комунизам, који је данас на сцени, уништио Цетиње. Није тешко доказати да је Цетиње, док се држало српства и православља, напредовало као административни, културни и вјерски центар Књажевине, Краљевине и Зетске Бановине. Када је преведено, или боље рећи, силом власти преведено на атеизам и антисрпство, када се одвојило од своје природне матице, оно у сваком погледу назадује.

Колика је снага Митрополије црногорске-приморске, кроз народ који је подржава? Везано за изазове са којима се у данашњој Црној Гори суочава.

Сама чињеница да је преко 100.000 људи потписало петицију која је и даље актуелна  а односи се на противљење  покушају да се кроз ,, Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница” отме имовина Митрополије и других православних епархија у Црној Гори, сама за себе довољно говори. Само слијепи данас не види да је на дјелу кроз покушај стварања наводних самосталних цркава у оквиру новостворених држава у Европи, уствари  да се разори цјелокупна Православна црква као јако ,, везивно ткиво” свих ових држава.

Није тешко доказати да аутокефалне цркве у православном свијету нијесу без изузетака „устројене као националне”, као ни да није тачно да „нема народа или државе без своје самосталне Цркве”, како то тумаче атеистички „реформатори православне цркве” из дукљанско монтенегринских  магли. Да се ради само о дукљанским маглама довољно говоре следећи примјери:

Александријска Црква, у диптиху Православних Цркава прва послије Царградске,  има јурисдикцију над читавим афричким континентом који данас има 56 држава и ко зна колико нација. Дакле над  не само над једном државом или над неком од нација  . Александријска Патријаршија има епархије у Египту и 9 епархија широм цијеле Африке; у Судану, у сјеверној и Јужној Африци, у Родезији, Етиопији и Камеруну. Православна Црква највише се шири у Кенији, Уганди, Заиру, Таназанији и Гани. Језик у Литургији је грчки, арапски као и разни афрички језици.

Антиохијску Цркву чине Арапи из Сирије (6 епархија), Либана (6 епархија), Ирана, Ирака, Кувајта и Саудијске Арабије, као и неких предјела Турске. Ова патри- јаршија под својом јурисдикцијом има арапске православне епархије у Америци и Аустралији, са око 800.000 вјерника. Сједиште се налази у Дамаску, а синод у Бејруту. Језици Литургије су грчки и арапски.

Јерусалимска Црква обухвата, поред православних Грка, православне Арапе у Израелу и Јордану(подаци о црквама из књиге римокатоличког теолога др Јурија Ко- ларића „Православни’, Загреб 1985. ст. 111).

Јасно је да се из ових лако доказивих чињеница може уочити да аутокефалне цркве не морају бити ни националне нити омеђене границама државе. Потпуно је јасно да има много народа, нација и држава које немају своје самосталне цркве. Не треба заборавити да су аутокефалне цркве не морају бити ни националне нити омеђене границама државе. Не треба заборавити да су аутокефалне цркве, Александријска, Атиохијска и Јерусалимска, једне од најстаријих Православних цркава, и нијесу их створиле партијске организације и удружење грађана – атеиста.

Наум слуганске власти у Црној Гори која извршава туђе налоге је потпуно јасан, посебно ако се има у виду да је потпуно другачији однос када је у питању Римокатоличка црква и Исламска вјерска заједница.

Када ће у Црној Гори да сване рујна зора, по мјери свих њених грађана?

Не бих желио да будем песимиста, јер сам по природи оптимиста, али тешко је очекивати да у овако подијељеној Црној Гори ускоро ,, сване рујна зора по мјери свих њених грађана”.  Све док се не промијени ова клептократска власт, која опстаје на перманентним подједала које вјештачки ствара газећи елементарна људска права православног и српског народа тешко да се може нешто промијенити, јер ,, вук длаку мијења али ћуд никада”. Другим ријечима, треба размонтирати механизам који је на дјелу у Црној Гори од 1945. г. до данас да би могли очекивати да ,, сване рујна зора по мјери свих њених грађана”.Само слијепи не види да је у Црној Гори на дјелу неокомунистичка диктатура а не демократија, коју нажалост толеришу инострани центри моћи којима оваква ситуација одговара.

2 KOMENTARA

Odgovori na Dobrska seljacina Odustani od odgovora

Molimo upišite Vaš komentar
Molimo unesite Vaše ime