“logo”/

Iva Bajković, novinarka, majka dvoje djece, prisjetila se ljeta kad je u nedostatku drugih poslova brala nektarine na Ćemovskom polju.

Ova hrabra žena i borac, učesnik svih bitnih protesta protiv vlasti u našoj zemlji, prijateljima i poznanicima poznata je po iskrenosti, pa smo sigurni da je i čuveno ,,branje breskvi i nektarina” na plantažama dočarala onako kako jeste, teško, ali neprocjenjivo iskustvo…

,,I KUPIH NEKTARINU… 

Pre izvesnog vremena, tačnije tokom velikog Trojičindanskog sabora u Podgorici, u onoj silnoj gužvi upoznah jednog čoveka, dečačkog izgleda koji je bio tamo sa mojim starim protestnim znancima.
Ispostavilo se da živi u Budvi, da imamo neke zajedničke drugare i tako krenu priča. Između ostalog pita me da li sam počela da jedem nektarine. U trenutku nisam razumela šta me pita, mislim da mi je facijalna ekspresija bila takva da je i on shvatio da sam u dilemi šta da kažem, pa je brzo dodao:
– Pa pisali ste o tome u Monitoru.
– A, da- odgovaram. Setila sam se tada i priče. No kako je tekst objavljen sada već davne 2014. godine, a splet životnih okolnosti je bio takav da sam potpuno zaboravila na te svoje pričice, bi mi zaista simpatično da se neko seća tog teksta do detalja koje sam i ja zaboravila.

A pošto se ovde na mreži stalno smenjuju ljudi sa kojima razmenjujem misli, stavove, priče i viceve – za one koji me ne poznaju dovoljno – ja sam te 2012.godine radila tri meseca na poljima Plantaža.

Brala sam u početku nektarine, kasnije sam postala i kerovođa – ali nektarine su mi ostale u sećanju jer sam ih em brala, em i jela ako nisu zadovoljavale kriterijume dnevnih gajbica. I tako jednog dana mrtva umorna vratim se kući, a mama kaže sva srećna: Imaš u frižideru nektarine.
Od te 2012 ja mislim da nikada nisam kupila nektarine, a nisam ih ni jela.
Danas u prodavnici vidim ih po 1 e kg. Kupila sam rešena da opet uživam u slatkom nektaru, i da se na taj način pomirim sa svojom prošlošću.

Jer danas, ma kako čudno zvučalo – da nije bilo tih Plantaža, ne bih naučila neke važne zivotne lekcije, i doveka ću biti zahvalna na tome što sam imala priliku da u tim poljima saznam više o sebi i svetu koji me okružuje.


No i kada je uzmem u ruke i operem, ipak osetim ono čudno poštovanje prema ljudima koji na ovom žaropeku beru breskve i nektarine, (berba grožđa je malo kasnije), onima koje je muka naterala da se bore za egzistenciju – jer osim poštenog rada ne umeju ništa drugo. Duboko poštovanje za sve koji ne umeju da kradu, muvaju, muljaju, diluju. Za one neprivilegovane ljude koji svojim rukama hleb zarađuju.”

KOMENTARIŠI

Molimo upišite Vaš komentar
Molimo unesite Vaše ime