“logo”/

Iva Bajković, novinarka, majka dvoje djece, prisjetila se ljeta kad je u nedostatku drugih poslova brala nektarine na Ćemovskom polju.

Ova hrabra žena i borac, učesnik svih bitnih protesta protiv vlasti u našoj zemlji, prijateljima i poznanicima poznata je po iskrenosti, pa smo sigurni da je i čuveno ,,branje breskvi i nektarina” na plantažama dočarala onako kako jeste, teško, ali neprocjenjivo iskustvo…

,,I KUPIH NEKTARINU… 

Pre izvesnog vremena, tačnije tokom velikog Trojičindanskog sabora u Podgorici, u onoj silnoj gužvi upoznah jednog čoveka, dečačkog izgleda koji je bio tamo sa mojim starim protestnim znancima.
Ispostavilo se da živi u Budvi, da imamo neke zajedničke drugare i tako krenu priča. Između ostalog pita me da li sam počela da jedem nektarine. U trenutku nisam razumela šta me pita, mislim da mi je facijalna ekspresija bila takva da je i on shvatio da sam u dilemi šta da kažem, pa je brzo dodao:
– Pa pisali ste o tome u Monitoru.
– A, da- odgovaram. Setila sam se tada i priče. No kako je tekst objavljen sada već davne 2014. godine, a splet životnih okolnosti je bio takav da sam potpuno zaboravila na te svoje pričice, bi mi zaista simpatično da se neko seća tog teksta do detalja koje sam i ja zaboravila.

A pošto se ovde na mreži stalno smenjuju ljudi sa kojima razmenjujem misli, stavove, priče i viceve – za one koji me ne poznaju dovoljno – ja sam te 2012.godine radila tri meseca na poljima Plantaža.

Brala sam u početku nektarine, kasnije sam postala i kerovođa – ali nektarine su mi ostale u sećanju jer sam ih em brala, em i jela ako nisu zadovoljavale kriterijume dnevnih gajbica. I tako jednog dana mrtva umorna vratim se kući, a mama kaže sva srećna: Imaš u frižideru nektarine.
Od te 2012 ja mislim da nikada nisam kupila nektarine, a nisam ih ni jela.
Danas u prodavnici vidim ih po 1 e kg. Kupila sam rešena da opet uživam u slatkom nektaru, i da se na taj način pomirim sa svojom prošlošću.

Jer danas, ma kako čudno zvučalo – da nije bilo tih Plantaža, ne bih naučila neke važne zivotne lekcije, i doveka ću biti zahvalna na tome što sam imala priliku da u tim poljima saznam više o sebi i svetu koji me okružuje.


No i kada je uzmem u ruke i operem, ipak osetim ono čudno poštovanje prema ljudima koji na ovom žaropeku beru breskve i nektarine, (berba grožđa je malo kasnije), onima koje je muka naterala da se bore za egzistenciju – jer osim poštenog rada ne umeju ništa drugo. Duboko poštovanje za sve koji ne umeju da kradu, muvaju, muljaju, diluju. Za one neprivilegovane ljude koji svojim rukama hleb zarađuju.”